Willkommen auf den Seiten des Auswärtigen Amts

Put ka pomirenju je trnovit

Staatsminister Michael Roth

Staatsminister Michael Roth, © Thomas Koehler/photothek.de

10.07.2020 - Članak

Autorski članak državnog ministra u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke Mihaela Rota

Jul-mesec 1995: U Berlinu milioni ljudi oduševljeno posmatraju istorijsko zdanje nemačkog parlamenta, Rajhstaga, koje je svetski umetnik poznat po monumentalnim instalacijama Kristo umotao velikim platnom. Belgijski kralj je sa suprugom u poseti tadašnjem glavnom gradu Nemačke Bonu. U isto vreme na krajnjem istoku Bosne i Hercegovine počinje najstravičniji zločin na tlu Evrope posle završetka Drugog svetskog rata – genocid u Srebrenici. Tamo su u danima koji su sledili posle 11. jula pripadnici oružanih snaga bosanskih Srba na najsvirepiji način ubijali nenaoružane muslimanske dečake i muškarce. Ove godine se obeležava 25. godišnjica genocida u Srebrenici.

Nakon završetka Hladnog rata mnogi su smatrali da se ne može zaustaviti trijumfalni pohod liberalne demokratije širom sveta. Na Balkanu je u senci tog optimizma u krvavom piru ponovo izbio nacionalizam za koji se smatralo da je odavno prevaziđen. Srebrenica je posebno mračno poglavlje tih ratova i sukoba koji su područje bivše Jugoslavije pretvorili u ogromnu klanicu. To idilično mesto postalo je epitet za povratak varvarstvu za koje se smatralo da se neće više nikad desiti, epitet za ambis ljudske prirode i za patnju i stradanje neizmernih dimenzija. Žene i deca postali su mete silovanja i progona, nemoćni dečaci i muškarci su sistematski odvojeni od svojih porodica, ubijeni i zatrpani u masovnim grobnicama – samo zato što su bili muslimani.

Međutim, Srebrenica je, takođe, postao pojam za kolektivno zatajenje međunarodne zajednice. Ubijanje se odvijalo pred očima Ujedinjenih nacija i svetske javnosti. Međunarodna zajednica nije bila u stanju da, uz pomoć Plavih šlemova koji su bili stacionirani u regionu, zaštiti civile i da zaustavi jedinice generala Ratka Mladića koje su sejale smrt. Samim tim, Srebrenica predstavlja ne samo dno najnovije evropske istorije, već i njenu prekretnicu. Ovaj strašan masakr je do srži uzdrmao našu percepciju o nama samima kao i naše shvatanje o našoj ulozi, te je, ne samo u Nemačkoj, pokrenuo proces preorijentisanja, promenivši naš pogled na to šta je naša odgovornost u regionu, u međunarodnim konfliktima i o potrebi upotrebe oružja za očuvanje mira i zaštitu civila. Nada koju smo gajili da vođeni načelom „Nikad više rata!“ nada da više nikad ne moramo da pođemo u rat, pokazala se kao puka iluzija, imajući u vidu stravične zločine koji su se desili u dvorištu Evrope. Obezbediti mir i pomirenje na Zapadnom Balkanu je na kraju krajeva predstavljalo svojevrsni ispit zrelosti za trajni uspeh evropskog modela.

Duboke rane koje je ostavio genocid u Srebrenici do današnjeg dana nisu zacelile. Još uvek se otkrivaju grobnice sa smrtnim ostacima ubijenih. I ove godine će članovi porodica prisustvovati masovnoj komemoraciji u Memorijalnom centru u Srebrenici koji je 2003. godine zvanično otvoren. Pravno proučavanje ovog zverskog čina još uvek nije završeno ni u Hagu gde se i dalje čeka izricanje presude žalbenom postupku protiv Ratka Mladića, ni u zemljama regiona gde se često odugovlače suđenja okrivljenima za ratne zločine i gde dosad još uvek nisu svi počinioci pozvani na odgovornost pred sudom. Dok međunarodna zajednica ovaj zločin naziva genocidom, Srbija i bosanski Srbi se  uporno protive da ga priznaju kao genocid. A u Bosni i Hercegovini do današnjeg dana nije usvojen zakon na nacionalnom nivou kojim se poricanje ratnih zločina smatra krivičnim delom. Dodatni napor će biti potreban za rasvetljavanje sudbina svih nestalih. Neophodno je da sve države u regionu konačno otvore svoje arhive i da aktivno sarađuju. Na to su se obavezali šefovi vlada zemalja Zapadnog Balkana u Londonskoj deklaraciji u okviru Berlinskog procesa 2018. godine.

Situacija na Zapadnom Balkanu nadalje je krhka. Političari ciljano podgrejavaju tenzije među etničkim i verskim zajednicama, dolivaju dodatno ulje na vatru nacionalizma i pothranjuju rasističke predrasude i mržnju. Njihova ratnohuškačka politika se ne zaustavlja ni u glorifikaciji ratnih zločinaca. Umesto da rade na pomirenju, oni još produbljuju jazove. A i dalje preti opasnost da će se ponovo otvoriti stare rane i izbijati etnički konflikti. Stoga mnogi mladi ljudi više ne vide perspektivu u svojoj domovini i u potrazi za boljim sutra odlaze u inostranstvo, jer su im prespore promene i pomirenje.

Regionalno pomirenje je ključ za mir i promene, za prosperitetnu budućnost na Zapadnom Balkanu. Međutim, trnovit je put ka pomirenju koji zahteva od svih aktera da pokažu mnogo snage i hrabrosti. Dobra je vest da svugde u regionu ima tih ličnosti koji se za to zalažu, srcem i umom. Jedan od njih, na primer, poglavar je Islamske zajednice, reis-ul-ulema Husein Kavazović, koji se zalaže za priznavanje počinjenih nedela kako bi se pripremio teren za pomirenje. Drugi su primer učenice i učenici jedne srednje škole u bosanskom gradu Jajce koji se već godinama protive etničkoj podeli koju im nameću kantonalne vlasti; postoji celi niz nevladinih organizacija koje su se okupile u inicijativi za unapređenje pomirenja RECOM sa ciljem da se kroz očuvanje sećanja na žrtve balkanskih ratova nađe put ka boljoj budućnosti; ili Regionalna kancelarija za saradnju mladih RYCO koja daje povod za nadu jer se u njoj devojke i mladići zalažu za bolje sutra kroz razmenu i saradnju. A ko je do skoro verovao da će se konačno naći rešenje za ime države oko čega se 27 godina sporile bivša jugoslavenska republika Makedonija, današnja Severna Makedonija, i Grčka? Hrabri političari su uz ogromno lično zalaganje postigli istorijski sporazum, poslavši nedvosmislenu poruku celokupnom regionu da nacionalizam i populizam vode u ćorsokak i da je zajednička budućnost u saradnji i u kompromisu.

Što se tiče uloge Evropske unije, jasno je da snosimo posebnu odgovornost za red u dvorištu našeg evropskog doma. Moramo da učinimo sve što je u našoj moći za mir, pomirenje i demokratiju na Zapadnom Balkanu. Ujedinjena Evropa zajedničkih vrednosti još uvek privlači upravo mlade ljude. Stoga treba razumno koristiti tranzicionu snagu Evrope i ljudima u regionu jasno dati do znanja da mogu računati na nas. Tim važnije je  bilo da smo sa samita Evropske unije u maju koji je održan usred krize korona virusa, poslali nedvosmislenu poruku da je budućnost Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji! A prethodno davanje zelenog svetla za početak pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom bio je odavno potreban iskorak u pravom pravcu. Sada je važno da se što pre sa obe države održe prve međuvladine konferencije, čim za to budu ispunjeni uslovi. A što se tiče Kosova naša je obaveza kao Evropske unije da ispunimo što smo obećali i da konačno iskoračimo na putu ka liberalizaciji viznog režima.

Pomno ćemo pratiti put zemalja Zapadnog Balkana ka Evropskoj uniji. To je i jedan od naših prioriteta za vreme predsedavanja Savetu Evropske unije kada Nemačka snosi posebnu odgovornost! Bićemo pouzdan partner regiona, kako za unapređenje regionalnog pomirenja tako i za prevazilaženje ekonomskih i socijalnih posledica krize korona virusa. Važno je da ljudi osete na delu šta znači evropska solidarnost i po čemu je naša Evropa unikatni dragulj. Naš je cilj da pružimo snažnu podršku jakom i raznolikom civilnom sektoru i da se fokusiramo na perspektive mladih ljudi. Moramo da ojačimo, na primer, Regionalnu kancelariju za saradnju mladih RYCO kako bismo pridobili mladu generaciju kao ambasadore i ambasadorke mira i pomirenja. I što se tiče regionalnih tenzija, neophodno je da damo novi impuls obnovi dijaloga o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Potrebna su nam održiva rešenja, a ne opasne „trampe“ s kojima se podgrejavaju fantazije o razmeni teritorija, otvarajući Pandorinu kutiju razdora.

Genocid u Srebrenici predstavlja stravičan rez. Duboke rane još uvek nisu zacelile, ožiljci još uvek bole. Tog dana, 11. jula, zastajemo i  klanjamo se žrtvama ovog varvarskog čina i mnogobrojnim drugim nevinim žrtvama rata na prostoru bivše Jugoslavije, dajući im time konkretno ime i glas. Neizmerno je važno da buduće generacije upoznamo sa patnjama i sudbinama samih žrtava i njihovih članova porodica. Jer je to nužni preduslov da se to nikad više ne ponovi. Garancije za to, svakako, nema.

Naš savezni predsednik Frank-Valter Štajnmajer je bio u pravu kad je izjavio da nas sećanje ne čini imunim protiv zla i da se zli duhovi prošlosti danas pojavljuju u novoj odori. Kako u Nemačkoj tako i na mnogim mestima u EU. Ti duhovi preziru demokratiju i plaše se raznolikosti. Oni odgovor na ključna pitanja našeg doba vide u sejanju razdora, u izolaciji i u huškanju, a ne u udruživanju i dijalogu. Zato ovaj datum, 11. jul, treba shvatiti kao poziv na buđenje da učinimo više. Genocid u Srebrenici nas opominje da u našim svakodnevnim aktivnostima budnim okom pratimo šta se dešava u svetu i da se odlučnije suprotstavljamo revizionizmu, nacionalizmu i svakom obliku rasizma. Taj genocid nas obavezuje da suzbijamo virus prezira demokratije i ksenofobije - u Srebrenici i generalno na Balkanu, u Nemačkoj i svugde u Evropi, u SAD-u i bilo gde na svetu. Uvek i svugde!

Autor je državni ministar za evropska pitanja u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke.

Na početak stranice